Древни и прихваћени Шкотски обред
Корени Древног и Прихваћеног Шкотског Обреда задиру далеко у прошлост, а учења и симболизам које садржи, претходе хиљадама година његовом формалном конституисању. Он је збир знакова, симбола и записа, питања и одговора, трагања и искустава многих посвећеника и мудраца, који су исклесали систем вредности за који се може рећи да је постао чврст као планине и трајан као звезде. Његови трагови се налазе на гробовима и храмовима Индије, на рушевинама Нубеје, у долини Нила, у Халдеји, Асирији, Персији, Грчкој, Риму, чак и у древном и далеком Мексику.
Настанак Обреда каквог познајемо данас, води нас у Француску, и почетак XVIII века. За време политичких превирања у Шкотској током XVII и XVIII века, припадници краљевске куће Стјуарт и многи шкотски Mасони су напустили домовину и избегли у Француску, која је са својом снажном и бројном аристократијом и богатим друштвеним животом била веома погодно тле за ширење Масонерије. То је време када се формирају и развијају различити ритуали и степени, сваки од њих са својом причом, симболиком, циљем и поуком.
1728. године појављује се „Ремзијев Обред“ (који се такође назива и „Обред Бујона“), који је добио име по шкотском витезу Мајкл Ендрју Ремзију (Michael Andrew Ramsay), човеку велике ширине и образовања. Ремзи је био познат по својој беседи у којој указује на порекло Масонерије од Витезова Темплара. Велике заслуге за овај Обред има и Чарлс Редклиф – Лорд од Дервентвотера (Charles Radcliffe – Earl of Derwentwater), који је од 1736. до 1738. био Велики Мајстор Велике Ложе Француске. Ремзијев Обред је поред три симболичка степена („Ученик“, „Помоћник“, „Мајстор“) имао и три додатна степена: 4° „Мајстор Шкот“ (једно од тумачења је да је захваљујући овом називу касније и читав Ред добио назив „Шкотски“), 5° „Искушеник“, 6° „Витез Темплар“. Овај Ритуал је био основа на коју ће се у наредним годинама надоградити други, виши степени. У Француској тога времена бујају ритуали и ложе виших степена, посебно у Бордоу и Лиону, где се по први пут јавља степен „Кадоша“ (Кађоша) 1741. године, један од кључних у Древном и Прихваћеном Шкотском Обреду.
Године 1758, неколико угледних Mасона, носилаца тзв. Шкотских високих степена, оснива „Суверени Савет Императора Истока и Запада“, односно „Преузвишену Шкотску Мајку Ложу“, 1761. године. Савет усваја степен Кадоша, а 1768. и степен „Најузвишенијег Принца Краљевске Тајне“. Тиме је Савет заокружио Шкотске високе степене и укључио их у тзв. „Ритуал Савршенства“ који је имао 25 степена, од којих су се 22 називала „Вишим степенима“, док су прва три степена припадала симболичким ложама.
Године 1761. Суверени Савет Императора Истока и Запада издао је Патент „Изасланика и Великог Инспектора“ трговцу из Бордоа Етјену Морену (Etienne Morin) којим му се дају овлашћења да успостави Ритуал Савршенства у западној хемисфери (Америци и Антилима), као и право да Браћи у Америци додели степене Генералног Инспектора и његових заменика. Захваљујући Мореновом вредном раду установљене су Ложе Савршенства у Доминиканској Републици, а захваљујући посвећености његовог заменика Хенри Ендрју Френкена (Henry Andrew Francken), Ложе Савршенства су формиране у америчким градовима: Албанију, Њу Орлеансу, Филаделфији и Чарлстону.
Брат Етјен Морен је у периоду од 1761. до 1768. допунио Ритуал Савршенства са још осам нових степена (неке је узео из примитивног Шкотског Ритуала, а неке је сам створио), чиме је настао Древни и Прихваћени Шкотски Обред од тридесет три степена, који се као такав од 1786. године шири по целом свету.
Суверени Савет Императора Истока и Запада je постојao до 1782. године после чега му се губи сваки траг.
У Берлину су 1. маја 1786. године донете Велике Конституције Древног и Прихваћеног Шкотског Обреда. Потписао их је Краљ Пруске Фридрих Велики, и то у својству Сувереног Великог Генералног Инспектора Древног и Прихваћеног Шкотског Обреда. Овим документима се предвиђа да Ритуал садржи тридесет три степена, да носи назив „Древни и Прихваћени Шкотски Обред“, и да њиме управља Врховни Савет. На тај начин се по први пут формира Врховни Савет састављен од Браће на 33°. Велике Конституције додељују право носиоцима тридесет трећег степена да формирају друге Врховне Савете и уздижу другу Браћу на 33°. Правила утврђена Великим Конституцијама примењују се и данас.
Први Врховни Савет на тлу Америке, састављен од једанаест чланова, инаугурисан је у граду Чарлстону (Јужна Каролина, САД) 31. маја 1801. године, а један од његових оснивача је Маркиз де Грас-Тили (Alexandre Francois Auguste de Grasse, Comte de Grasse-Tilly), који 1802. бива постављен на дужност Великог Генералног Инспектора и Великог Командера Француске Западне Индије где успоставља и Врховни Савет. По повратку у Француску, 1804. године, Маркиз де Грас-Тили постаје Суверени Велики Командер Врховног Савета Француске и оснива Врховне Савете у Италији (1805), Шпанији (1809), и Белгији (1817).
Под заштитом Врховног Савета Италије, трећег по старости у читавом свету, раде и Браћа ВМЛС која на вишим степенима проширују своја знања о Шкотском Реду и Слободном зидарству.
Данашњи Древни и Прихваћени Шкотски Обред је настао даљим развојем и преплитањем различитих обреда тога времена. Заслуге за његово уобличавање као јединствене целине из једног помало хаотичног мноштва ритуала и рукописа великим делом се могу приписати Алберту Пајку (Albert Pike), Сувереном Великом Командеру Јужне Јурисдикције (САД) и изузетном слободнозидарском мислиоцу и аутору. Алберт Пајк је обављао дужност Сувереног Великог Командера пуне 32 године, а његово монументално дело „Морал и догма“ сматра се темељем за проучавање Шкотског Обреда.
У Србији се 9.5.1912. године успоставља Врховни Савет Старог и Прихваћеног Шкотског Реда Краљевине Србије, у Долини Саве и Дунава, а по Патенту Врховног Савета Грчке. Први Велики Командер Врховног Савета Краљевине Србије био је уважени Брат Ђорђе Вајферт.
Према устројству Древног и Прихваћеног Шкотског Обреда, потпуни ауторитет над прва три симболичка степена (Ученик, Помоћник, Мајстор) има Велика Ложа, док ауторитет над ложама које раде на вишим степенима има Врховни Савет. У организационом смислу они чине две суверене и независне целине, али у духовном и филозофском смислу они представљају јединство, које дели заједнички циљ: унапређивање и неговање етичких вредности, као истинске мисије Слободног зидарства.
Веома је важно нагласити да ниједан обред, па ни Шкотски, не може једног човека учинити већим Масоном него што га чини припадност симболичкој, Плавој Ложи. Степени Шкотског Обреда су само нумерички већи од првог, другог и трећег степена, али ни у ком случају нису од њих важнији. Највећи ауторитет и мислилац Древног и Прихваћеног Шкотског Обреда – Алберт Пајк је рекао: “Сада је можда касно да променимо терминологију која је постала општеприхваћена, али не треба да учинимо грешку и помислимо да је Масон 33º по било чему виши од Мајстора Масона, а посебно од Старешине Ложе. Сви ми који смо у Братству треба да покажемо својим речима и делима да је Велики Мајстор у оквиру своје Обедијенције и својих надлежности највиши официр и највећи ауторитет који је свет икада видео, и који ће видети.”
Да закључимо: Древни и Прихваћени Шкотски Обред је специфично алегоријско путовање у драмској форми, поход у личном развоју, који кроз тридесет три степена преноси важне моралне и духовне поуке, и један је од два огранка Масонерије (поред Ритуала Јорка) у коме Мајстор Масон може да повећава и усавршава знања стечена у прва три степена. На основу ове чињенице, посвећеној, оданој, вредној и амбициозној Браћи можемо само упутити поруку: Путовање се наставља…
