Историјат слободног зидарства у Србији

Етнички простор који су населили Срби приликом свог доласка на Балканско полуострво у 7. веку н.е. по својој површини битно превазилази границе како претходних, тако и данашње српске државе. Једино је Југославија била таква државна творевина која је у себи објединила целокупан српски етнички простор. У периоду између 14. и 19. века, део Срба налазио се под влашћу Аустроугарске царевине, а други део под управом Отоманске империје. Тек је 20. век донео Србима потпуно ослобођење и уједињење стварањем заједничке државе са другом јужнословенском браћом, 1918. године.

Већ крајем 18. века, Слободно зидарство се појављује на просторима у којима живе Срби, како у оквирима Аустроугарске, тако и у Отоманском царству. Многи виђени Срби ступају већ тада у редове Братства.

Отомански период

Први индиректни трагови о формирању слободнозидарских Ложа у Београду, датирају у мемоарима писаца са краја осамнаестог века. Било је то време када је Србија још увек била под Османском влашћу. Иако нема директне архивске грађе, зна се да је тада у Београду постојала радионица међу чијим су се члановима налазили везир тадашњег београдског пашалука, Хаџи-Мустафа Паша, Митрополит Методије, српски устанички вођа Јанко Катић, трговац Петар Ичко, као и грчки песник и родољуб Рига од Фере. Какав је био однос Срба и Турака у овој Ложи, чије име на жалост није допрло до нас, лепо илуструје податак да су Хаџи-Мустафа Пашу савременици звали „српска мајка“..

Турске дахије, одметници од султана, преузимају власт у београдском пашалуку 1801. године и убијају Хаџи-Мустафа Пашу. Петар Ичко одлази у Земун, који се тада налазио у саставу Аустроугарске монархије, са намером да освети Пашино убиство и да организује борбу за ослобођење српског народа. За остварење тога циља тражио је помоћ од својих пријатеља Слободних зидара, а пре свега од Митрополита Стратимировића, који му је, као Брат Масон, пружио дипломатску подршку за решавање хришћанског питања у Београдском пашалуку.

У намери да организује оружану побуну, Петар Ичко се повезао и са Слободним зидарима Алексом Ненадовићем и Јанком Катићем као и са Карађорђем Петровићем, будућим ослободиоцем народа од турске власти и родоначелником династије Карађорђевић, који није био Масон. Нажалост, дахије су сазнале да се припрема устанак и то је 1803. године довело до одмазде у којој је страдао Брат Алекса Ненадовић. Међутим, насиље је само поспешило отпор против Турака и довело до Првог српског устанка, или, како неки историчари кажу „Српске револуције“, 1804. године. Петар Ичко је захваљујући слободнозидарским везама одиграо изузетну преговарачку улогу, а касније га је вођа устанка Карађорђе Петровић поставио за првог градоначелника слободног Београда.

У раду на ослобођењу и просвећењу српског народа значајну улогу је одиграо и Доситеј Обрадовић, за кога се верује да је у Слободно зидарство инициран у Трсту. Иако је Доситеј био изразито антиклерикалних ставова, још један истакнути српски Масон и оснивач знамените Карловачке гимназије (1781), Митрополит Српске Православне Цркве Стефан Стратимировић га је уз све почасти примио у Карловачкој митрополији.

Слом устанка 1813. године довео је до тога да је слободнозидарска активност замрла до средине деветнаестог века. Око 1848. године, постојала је у београдској тврђави још једна Ложа чији су чланови били и Турци и Срби. Име те Радионице било је ”Али Коч”, а њен члан био је познати песник Симо Милутиновић Сарајлија.

Масонерија у независној Србији (XIX И XX век)

Поједини историчари, а посебно историчари Слободног зидарства, сматрају да је Кнез Михаило Обреновић био Слободни зидар. Током изгнанства из Србије, кнез је одржавао редовне контакте и имао блиске односе са Гарибалдијем и Мацинијем, који су били Слободни зидари. Томе у прилог говори и податак да је стварање првих потпуно српских Ложа било под директним утицајем италијанских Масона. Током српског устанка у Босни и Херцеговини 1875. године, један део вођа био је инициран под директним утицајем италијанских Гарибалдинаца и посебно Ђузепеа Мацинија, идеолога Рисорђимента, покрета за уједињење Италије и збацивање Аустроугарске власти. Током српско – турског рата 1876, зна се да је у Београду постојала једна војничка Ложа, чије име није сачувано у документима. По одласку добровољаца, међу којима је било и Италијана, формирана је исте године прва српска Ложа “Светлост Балкана”. Радила је под заштитом Великог Оријента Италије, а њени оснивачи су били италијански конзул у Београду, Луиђи Јоанини и добровољац Ићило де ла Бона, претходно старешина угашене војничке Ложе.

Још једна српска Ложа која је радила под заштитом италијанског Великог Оријента звала се „Србска Задруга“, основана 1881. године. Међу њеним члановима био је и лекар Др Лаза Пачу, који ће две деценије касније постати успешни министар финансија Краљевине Србије. Обе Ложе су морале да буду успаване због Тимочке буне (1883) и бурних политичких превирања, која су се одразила и на српске Масоне тог времена. Међутим исте године, и поново под утицајем Великог Оријента Италије, формира се ложа “Слога, Рад и Постојанство” коју су углавном чинили бивши чланови “Светлости Балкана” и “Србске задруге”.

Незадовољни потпором Великог Оријента Италије, поједини чланови Ложе “Слога, Рад и Постојанство” формирали су 1891. године под заштитом Симболичке Велике Ложе Угарске Ложу “Побратим”. Неки међу њима били су тада тек примљени у Братство, али ће касније исписати сјајне странице српског слободнозидарског покрета и дати велики допринос развоју целокупног друштва. Били су то професор Велике школе Андра Ђорђевић, индустријалац Ђорђе Вајферт и композитор Стеван Мокрањац. Из Београда се масонски рад убрзо шири у Ниш, где се 1892. године оснива ложа „Немања“. Овај процес инициран је у ложи “Побратим” и то срачунатим примањем и релативно брзим унапређењем неколицине Браће који су затражили редован отпуст и формирали нову Ложу која је такође радила под заштитом Симболичке Велике Ложе Угарске.

Важно је рећи да је председник владе Краљевине Србије 1894. године постао Масон из ложе „Побратим“, писац, политичар, професор и члан Српске краљевске академије Светомир Николајевић.

Многе веома истакнуте личности из области културе и образовања, науке, уметности, политике, племства, и свештенства, били су Масони и дали су немерљив допринос напретку младе српске државе током 19. века. Постоје јасне индиције да је и „Сретењски устав“ Краљевине Србије из 1835. године био створен уз пресудан утицај српских Масона. Данас Република Србија слави свој Дан Државности управо на дан доношења овог, за оно време једног од најлибералнијих Устава у Европи. На његовој насловној страници приметни су врло јасни масонски симболи.

Ипак, чини се да је један број Масона снажно подржавао смену династије у Београду. Оно што се поуздано може тврдити јесте да је човек који ће након преврата постати нови краљ Србије – Петар I Карађорђевић, постао Масон током година живота у изгнанству у Француској. Контакт и понуду да прихвати круну Србије завереници су са њим остварили преко Николе Хаџи Томе, Петровог школског друга, индустријалца и члана ложе “Побратим”. Такође се зна да је Брат Ђорђе Вајферт дао прилог од педесет хиљада динара намењен породицама оних завереника који би погинули у преврату. Уз њих, у завери су учествовала још четири члана Ложе “Побратим”, али се на основу доступних података може рећи да су то учинили као појединци, незадовољни социјално – политичком ситуацијом у ондашњој Србији која је уистину била лоша.

Реаговање европске, а посебно британске политичке јавности и двора у Лондону на убиство краља из династије Обреновића, било је више него неповољно за Србију. Пресудну улогу да дође до ублажавања става британског двора према новој власти у Београду, одиграо је дипломатски представник у Риму Милован Миловановић, који је у Италији прихваћен у Братство. Његове блиске везе са италијанским Масонима отвориле су му многа званична врата. Током 1904. и 1905. године, став европске јавности према Србији је ублажен и дошло је до постепене нормализације односа.

Прекид веза са Симболичком Великом Ложом Угарске

Пресудан корак ка потпуном осамостаљивању Слободних зидара у Србији и стварању Велике Ложе, представљало је држање Симболичке Велике Ложе Угарске током такозване Анексионе кризе. Аустроугарска је још од 1906. ковала планове да себи присаједини Босну и Херцеговину. Некадашњи посланик у Риму, а тадашњи министар спољних послова Србије Милован Миловановић је захваљујући масонским везама добио потврду те намере још почетком 1908, а српској влади Масони су јавили и тачан датум објављивања спорне одлуке. Међутим званични Београд није веровао у добијене информације. Са друге стране, младотурска револуција и ослабљен турски положај у Босни само су уверили Беч да не треба дозволити никакву демократизацију и изборе у Босни и Херцеговини у којој је српски живаљ тада био у већини и који би се засигурно одлучио за територијално присаједињење матици Србији. Тако се Аустрија одлучила за анексију Босне и Херцеговине што је довело Балкан на ивицу рата.

Према историјским изворима, у Београду је 7. октобра 1908. године владало изразито анти-аустријско расположење. Постојала је спремност маса да се и голоруки супроставе Аустријској анексији суседне Босне. У таквом тренутку и српски Масони су понесени националним идеалима затражили пре свега помоћ од Симболичке Велике Ложе Угарске, под чијом заштитом је активно радила једино Ложа “Побратим”. Међутим, та помоћ је одбијена са образложењем да је реч о политичком питању, те да је мешање у њега противно масонским начелима. Реакција на такав став угарске Велике Ложе били су закључци ложе “Побратим” донети на раду од 10. октобра 1908. године који ће донети далекосежне последице. Ти закључци јесу:

• Да се Права и Потпуна слободнозидарска Ложа “Побратим” откине испод дојакошње заштите Симболичке Велике Ложе Угарске
• Да се Ложа “Побратим” прогласи за независну слободнозидарску Радионицу у Србији
• Да се о том проглашењу известе све велике слободнозидарске Светлости у свету
• Да од сада Радионица дела у свима правцима самостално и непосредно
• Да се одмах ступи у контакт са независним Ложама у Немачкој и да се умоле за њихов поступак у администрирању.

Овакав радикалан раскид са Симболичком Великом Ложом Угарске био је повољно тло за даље ширење Масонерије у Србији и проширење контаката са другим Обедијенцијама у иностранству. Један број чланова ложе “Побратим” добио је отпуст и формирао 1909. године ложу “Уједињење”, под заштитом Великог Оријента Француске, а на велико одушевљење тадашњег француског посланика у Београду Леона Декоа, који је и сам постао њен члан.

Ложа “Побратим” била је матица Ложа и за Ложу “Шумадија” која је свечано освећена 7. јула 1910. године. Иако је “Шумадија” тада била под заштитом Велике Ложе Хамбурга, она је изузетно сарађивала и координирала рад са Ложом “Побратим”.

Успостављање Врховног Савета Србије

Као што смо напоменули, Ложа “Побратим” била је непокривена заштитом неке Велике Ложе из иностранства, а слободнозидарске врховне власти у том тренутку у Србији није било. Међутим, одмах после одлука од октобра 1908. године и одвајања од заштите Велике Ложе Угарске, Браћа окупљена у “Побратиму” предузела су све да добију заштиту за самосталан рад. У том циљу, под заштитом Велике Ложе Румуније, 1909. године оснива се Капител Ружиног Крста 18° Старог и Прихваћеног Шкотског Реда. То је била организација виших степена по Шкотском обреду, које су поједини чланови “Побратима” добили од Врховног Савета Румуније. С обзиром на то да је Капител формиран у марту, а да је у фебруару формирана ложа “Уједињење”, очигледно је да су српски Масони тежили да остваре осамостаљење путем успостављања институција и органа Шкотског реда. Рачунајући на постојање минимума од три Ложе, они су на овај начин стремили потпуном осамостаљивању Јовановског система и формирању независне Велике Ложе Србије.

У време пред Балканске ратове, осим Врховног Савета Румуније помоћ у коначном осамостаљивању Масона у Србији нудио је и Велики Оријент Турске 1910. године. Међутим, почетком 1911. године Слободни зидари Србије се одлучују да велика масонска власт, она која ће обезбедити коначну самосталност буде Врховни Савет Грчке, вероватно због изузетно блиских и присних односа двају народа.

Иако тада у Србији постоји минимум од три ложе – “Побратим”, “Уједињење” и “Шумадија”, чврста веза “Уједињења” са Великим Оријентом Француске потакла је српске Масоне да поново пробуде Ложу “Слога, Рад и Постојанство” средином фебруара 1912. године и оживе рад у њој уз потпуну сагласност Великог Оријента Италије под чијом заштитом је та Ложа и основана 1883. године. Велика италијанска масонска власт била је потпуно сагласна да се Ложа стави под заштиту будућег Врховног Савета Србије, зарад чијег оснивања је и дошло до њеног реактивирања.

Најзад, дана 9. маја 1912. године специјални делегат Врховног савета Грчке, Брат Цефалас, уздигао је снагом своје масонске власти на 33° Ђорђа Вајферта, Светомира Николајевића, Јована Алексијевића, Милутина Перишића, Димитрија Јанковића, Петра Шрепаловића, Манојла Клидиса, Петра Пачића, Димитрија Мијалковића и Павла Хорстига чиме је основан Врховни савет Старог и Прихваћеног Шкотског Реда Србије.

Истог дана на заједничком раду Ложа “Побратим” и “Шумадија”, донета је одлука да се “Побратим”, који је до тада радио као независна Радионица, стави под заштиту Врховног Савета Србије, а да Ложа “Шумадија” затражи отпуст од заштите Велике Ложе Хамбурга и стави се такође под заштиту српског Врховног Савета. Следећег дана, на другој свечаној седници новоформираног Врховног Савета, прочитан је грчки Патент о формирању Врховног Савета Србије и изабран је Ђорђе Вајферт за Најмоћнијег Сувереног Великог Командера Врховног Савета СПШР Србије.

Коначно признање независности српских Масона који су примили Древни и Прихваћени Шкотски Обред уследило је на Интернационалној конференцији Савезних Врховних Савета Шкотског Реда, одржаној октобра 1912. у Вашингтону, чији је домаћин био Врховни Савет Јужне Јурисдикције САД. Од тог тренутка, све Ложе у Србији, осим Ложе “Уједињење”, која је и даље била под заштитом Великог Оријента Француске, радиле су под заштитом Врховног Савета Србије.

Избијање Балканских ратова и потом Првог светског рата, довео је до тога да Масони морају пре свега да одговоре својим обавезама према држави, те долази до замирања организованог слободнозидарског рада све до 1918. године.

Процват Слободног зидарства у Краљевини ЈУгославији

Крај Првог светског рата довео је до колапса Аустроугарске и уједињења Јужних Словена – Срба, Хрвата и Словенаца – у заједничку Краљевину. Њена територија је представљала континуални збир територија Краљевина Србије и Црне Горе, и јужних провинција Аустроугарске које су биле насељене словенским живљем. Овако крупне промене довеле су до снажне потребе за обједињавањем и реорганизовањем Масонерије. У Загребу је 9. јуна 1919. године одржана ванредна скупштина свих српских, хрватских и словеначких Ложа. Све оне су претходно добиле отпусте од одговарајућих власти: неке од Врховног Савета Србије, а друге од Велике Симболичке Ложе Угарске. То је отворило пут за проглашење Велике Ложе Срба, Хрвата и Словенаца – “Југославија”, као врховне масонске власти у новоформираној држави, са седиштем у Београду.

Први Велики Мајстор постао је гувернер Народне Банке, Ђорђе Вајферт, док су му заменици били др Адолф Михалић из Загреба и професор Света Стојковић из Београда. Историјски извори кажу да је Велика Ложа “Југославија” на почетку свог постојања имала око 300 чланова. Током друге декаде двадесетог века историографија бележи процват југословенске Масонерије. Овај плодни период кулминира организовањем Међународног Масонског конгреса под називом “У знаку мира”, 1926. године у Београду. Покровитељ конгреса била је Међународна Масонска Асоцијација, а присуствовали су представници двадесет националних Обедијенција из петнаест европских држава као и представници две прекоморске Обедијенције.

Масонерију у Југославији између два светска рата чинила је елита свих друштвених класа, како у културном, тако и у привредном и политичком смислу, без обзира на веру. Иако ће ова чињеница неке зачудити, Слободно зидарство у Југославији имало је у свом чланству и представнике клера: православно и римокатоличко више свештенство, као и рабине.

У тим годинама створен је већи број добротворних установа: у Београду је основан дом за сирочад и образовни центар за децу из јужне Србије „Друштво Свети Сава“. Отворена је установа за глувонему децу “Краљ Дечански”. Формирана је фондација “Свети Ђорђе” за помоћ деци и ратним инвалидима. У Земуну је установљен Дом за слепе и образовни центар за омладину. Организована је акција помоћи незапосленима под називом “Хлеб насушни”. Створени су савези за борбу против просјачења, за борбу против туберкулозе и слични.

Средином тридесетих година двадесетог века било је око хиљаду чланова Обедијенције који су радили у преко двадесет Ложа. Делатност Радионица проширила се осим филозофске активности и на проучавање историјских, економских, друштвених и социјалних проблема.

Међутим, притисак нацистичке Немачке на Југославију био је толико јак да су Слободни зидари закључили да ће југословенске власти забранити и распустити Масонерију. Увиђајући неминовност новог светског сукоба и схватајући какав би био однос тадашњих власти према Слободним зидарима, Велика Ложа “Југославија” доноси тешку одлуку о самоуспављивању 1. августа 1940. године.

У току комунистичког периода, масонски рад у Југославији није био могућ али се пламен Светла одржавао храброшћу и ентузијазмом поједине Браће, чланова предратних Ложа, али на неформалан начин и далеко од очију власти. Са друге стране, велики број наших људи је приступао страним Обедијенцијама у иностранству, највише у Европи и Северној Америци.

Након пада Берлинског зида и првих, наизглед демократских ветрова у Србији, долази до обнављања Слободног зидарства реактивирањем Велике Ложе “Југославија”, 23. јуна 1990. године. Међутим, показаће се да су историјске околности за тај чин биле изразито неповољне. Југославија је незадрживо клизила ка распаду, а веома лоше друштвене, политичке, социјалне и економске околности у Србији тих година су се неизбежно одразиле и на српску масонску сцену. Почетни ентузијазам замениле су поделе које су довеле до распада Велике Ложе „Југославија“ и настанка нових Великих Ложа.

Због оваквих услова у којима је поново стасавала Масонерија у Србији у протеклих неколико деценија, данас се Браћа у нашој земљи крећу према Светлости у више Oбедијенција.

Братство Велике Масонске Ложе Србије се определило да на свом путу корача заједно са Браћом из Конфедерације Великих Ложа Европе и Медитерана (CGLEM) чији је пуноправни члан од 2011. године.

Нашa искрена жеља је: нека сву Браћу у Србији прате срећа и успех на путу Завојитим степеништем!